Факултет за примењени менаџмент, економију и финансије (МЕФ)

MEF - Fakultet za 21. vek

2017

УПИС

ОбавештењаБлог

МЕФ

Има наде

Овај рад је у широј верзији представљен на Међународној
научној конференцији “Иновације у функцији развоја”, одржане
на МЕФ-у у децембру 2015. године

Идеју за писање овог текста, која је тињала већ дуже време, разбуктао је транспарент са натписом „ИМА НАДЕ“ са величанственог дочека светских омладинских првака у фудбалу – репрезентације Србије. Победа против репрезентације Бразила, која има више регистрованих фудбалера него Србија становника, као и позитивна енергија на дочеку, указују да, када се свим срцем борите за боје своје земље, ништа није недостижно. Али ова фудбалска победа није једина победа наше земље којој се радујемо и којој се можемо радовати. Као професор и човек који воли своју земљу, верујем да и за Србију ИМА НАДЕ. Када се помислило да Србија тоне у коначну економску и моралну пропаст, дошло је до промена које су у нама побудиле наду. Започет је економски опоравак, који је основни предуслов напретка земље и у осталим сферама живота. Економију земље можемо поредити са бродом коме је потребно време да „ухвати“ повољне ветрове и добије убрзање. Срећом, нови ветрови полако почињу да дају резултате.

Истовремено, можемо закључити да се у свету, посебно после велике финансијске кризе из 2008. године, друштвена и економска ситуација усложњава (од кризе у Украјини, избегличке кризе, до ширења таласа насиља, екстремизма и несигурности). Очито је да се успостављање нове визије будућег друштвеног и привредног концепта намеће као неминовност.

MEF fakultet - docek fudbalera

Амбиција аутора овог текста је указивање на значај успостављања јединства око основних стратешких питања, уређења амбијента, културног, образовног и духовног препорода којим се може остварити синергијски ефекат, у коме је укупан резултат већи од збира појединачних резултата. Укратко, да Србија има потенцијал за успешан економски и друштвени просперитет.

НЕОПХОДНОСТ НОВИХ ПАРАДИГМИ

Способност промене сваке парадигме, друштвене и економске, јесте суштинска моћ сваке значајне промене. Промена парадигми, као и свака друга промена, захтева одлучност, храброст и преузимање ризика. У савременом свету, највећи ризик је не ризиковати. Друштва која препознају неоходност промена опстају, у супротном иду ка распадању, распарчавању или уништењу. Притом, свака промена изазива нове проблеме који захтевају решење, што доводи до нових промена, које поново нуде нове прилике и захтевају решења. Најбоља промена је увек сопствена промена.

Увек је било и биће нешто што се може, нешто што се не може и нешто што се мора. Оно што је најважније је да се учини оно што се може. Ни мање ни више од тога. Притом, не сме се изгубити из вида да се начин на који се поступа у садашњости тиче будућности.

Кроз историју, и појединци и друштва су се суочавали са тешким изборима, и моралним и етичким дилемама. Велика моћ коју има појединац или друштво је моћ да изабере између исправног и погрешног, доброг и лошег. Способност одлучивања и прављења избора је израз независности која подразумева способност да деламо, а не да будемо предмет нечијег делања. Постоји избор: може се служити туђим интересима или се може радити на сопственом обнављању и напретку. Такође, неопходна је храброст при заузимању јасних ставова. Храброст је мајка свих врлина, а став је избор, без обзира на околности. Али, поред храбрости, неопходна је и мудрост у прављењу избора који су у најбољем друштвеном интересу.

ДРУШТВЕНЕ ПАРАДИГМЕ

I ЈЕДИНСТВО ОКО ОСНОВНИХ СТРАТЕШКИХ ПИТАЊА

Демократска друштва дају право слободе, али и одговорности.

„Одговорност без слободе била би недостојна Бога, а слобода без одговорности била би недостојна човека“, речи су Патријарха Павла.

Демократија није анархија. Демократија подразумева право да кажемо оно што мислимо, доносимо одлуке и сносимо одговорност, не само за њихово спровођење, већ и за последице које те одлуке носе.

Стратешке одлуке се увек доносе на највишим органима, и као такве обавезују све. Одговорност таквих одлука приморава на јединство. Пут до доношења стратешких одлука није једноставан јер захтева усаглашавање, али када се усвоје (пожељно је консензусом), постају обавезујуће за све. И око тога нема даљег преговарања (трговања).

Србија је мала земља, мерено бројем људи, али када је била јединствена око основних стратешких питања, ниједан непријатељ је није могао сломити. Народ смо који јасно тумачи четири оцила на државном грбу: „Само Слога Србина Спасава“, па нас највеће државно обележје обавезује да се тако и понашамо.

Зато је неопходно обновити дух патриотизма, као израза љубави према домовини. Патриотизам се ствара из моралних циљева које друштво себи поставља и подразумева унутрашње јединство свих грађана државе. Патриотизам се развија од рођења, у породици. Породица је скуп појединаца, као што је народ скуп породица. Дакле, држава није ништа друго до опширна породица са много чланова. Без љубави, жртвовања, бриге једних о другима, породица и народ не могу опстати. Искривљени међусобни односи су први корак ка распаду породице. Ако породица слаби, то је први корак ка распаду државе. Зато је неопходно јединиство на нивоу породице, које прераста у јединство на националном, односно, државном нивоу. Тамо где нема снажне породице, не може бити јаке државе.

Када бисмо се ујединили, донели стратешке одлуке и поступали у складу са њима, нестало би простора за манипулисање и уцене, а тиме би нам нестали и непријатељи. Једноставно, одбијали би се од нас, као што се киша одбија од прозорска стакла.

„Као Свети ратници на нашим фрескама, будимо најодлучнији поборници добра, у овом данашњем свету зла око нас и у нама. Јер и зло, као свака сила, за времена је“, речи су Патријарха Павла.

II УРЕЂЕЊЕ АМБИЈЕНТА

Немојмо очекивати да ће нас други променити на боље, ако сами не променимо себе на боље. Сами морамо уредити амбијент у коме живимо и деламо. Неће нам судити европски судови, нити чувати европска полиција и војска. Неће српска привреда радити у европском, азијском или афричком окружењу путева, већ у сопственом. Морамо стварати околности (амбијент), а не бавити се сналажењем у датим околностима.

1. Владавина права

Начела правичности, интегритета и одговорности су у основи свега. Они су смернице људског понашања и стварања трајних вредности. Живот човека и живот људске заједнице је незамислив без његовог организовања на основама правног поретка и закона. Само тамо где постоји владавина права, постоји и организована држава. У супротном, државе нема.

2. Јачање институција система

Институције система треба да служе народу, а не да господаре њиме. Савремена друштва почивају на институцијама, а не на појединцима. Другим речима, друштво је јако колико су јаке инститиције.

Кључ успешног вођства лежи у способности да се из других извуче оно најбоље. Да би се повећала ефикасност рада у држави, треба охрабрити људе. Како је у људима највећа моћ сваког друштва, када је та моћ прикривена или несигурна, потребно ју је подстаћи и охрабрити. Поверење је највиши облик мотивације код човека. Оно извлачи најбоље од свакога од нас. Изискује време и стрпљење, али је и награда адекватна. Како Патријарх Павле каже: „Држати све само у својим рукама, значи бити осамљен, отуђен од правих људи, са којима би се и праве одговорности могле поделити“.

3. Делегирање одговорности

Проблеме са којима се суочавамо не можемо решити ако смо на истом нивоу размишљања. Потребан је нови, дубљи ниво размишљања. Концепт развоја треба да осмисле интелектуалне елите. Србија има читав низ угледних духовних институција, научних институција, академију наука, универзитете, факултете, научне институте, интелектуалце. Да ли ћутање ослобађа од одговорности за стање у друштву?

Степен демократије се не мери бројем политичких партија, већ могућношћу да појединци дају максималан допринос целини (друштву).

Дакле, у процес доношења важних, стратешких одлука, треба укључити шири круг људи и институција и тиме их мотивисати да буду посвећени остварењу заједничких циљева. Ако нема укључености, онда неће бити ни посвећености. Посвећеност заједнички дефинисаном циљу (мисији) ствара јако језгро, а делегирањем (преношењем) овлашћења остварују се оптимални резултати. Успешно преношење овлашћења на друге је најмоћнија појединачна активност.

4. Иницијатива

Преузети иницијативу значи преузети одговорност за будуће догађаје. Много је лакше окривити друге или околности за учмалост у којој се налазимо. Не можемо рачунати да ћемо ишта успети да променимо, ако у нама не постоји свест о томе ко смо, чему тежимо и шта вреднујемо. У одбрани истине, правде и слободе, не можемо бити пасивни, већ свако мора да да свој допринос, да носи свој крст. Јер нема тог посла, или те дужности, која не може допринети бољитку, ако се часно обавља. Свако, без обзира шта ради, на свом месту може да буде велики.

III КУЛТУРНИ, ОБРАЗОВНИ И ДУХОВНИ ПРЕПОРОД

Сваком човеку, као и сваком друштву, важно је осећање вредности, идентитета, поштовања и најважније - самопоштовања. Колико имамо самопоштовања и поноса, толико ће нас и други поштовати. Можда је зато обнову друштва потребно почети од културног препорода. Међутим, не можемо променити плодове ако задржимо исти корен. Културу не можемо развијати са кореном кича, шунда и примитивизма.

Образовање је стратешки циљ сваког друштва које мисли на будућност. Перманентно образовање, које подразумева стално брушење и ширење умних капацитета, јесте важна умна обнова. Савремени концепт образовања, базиран на научним основама и апликативним знањима и вештинама, у складу са тржишним захтевима, чини људе најважнијим стратешким ресурсом сваког друштва. Такав вид образовања је свакодневна пракса Факултета за примењени менаџмент, економију и финансије – МЕФ.

Морамо бити свесни да беремо плодове својих мисли и жеља. Ако су нам мисли лоше, ако немамо жеља и амбиција, и резултати ће бити лоши. Да би друштво било хармонично и здраво, неопходно је васпитавање и формирање човека који више верује у моралне и духовне вредности, него у материјалне. Са губитком морала, новац и власт постају смртно опасни. Без морала ни појединци, ни друштва, немају будућност. Народи којима култ новца није уништио душу имају шансу за опстанак.

Када би се сви појединци и институције потрудили да на најбољи могући начин послуже целини, и када би енергију коју троше на свађе и размирице утрошили на остварење кохезије, где би нам био крај?

Духовни препород, симболично, може почети реализацијом пројекта „СРПСКЕ СВЕТИЊЕ НА ЈЕДНОМ МЕСТУ“ – изградњом реплике најзначајнијих српских манастира и цркава на једној локацији у престоници Р. Србије.

Дизајн: Александар Брзаковић, МА
Факултет за примењени менаџмент, економију и финансије - МЕФ

ЕКОНОМСКЕ ПАРАДИГМЕ

ПРОМЕНА ЕКОНОМСКИХ ПАРАДИГМИ

Живимо у свету препуном економских неједнакости. Разлике се, чини се, све више продубљују. Богати постају богатији, а сиромашни све сиромашнији. Да ли то може трајати у недоглед?

Капитал тражи да се оплоди на све могуће начине и у што већем обиму. Зато су капиталистима важна тржишта на којима могу пласирати своје производе, искористити јефтину радну снагу и сировине, избећи оштрије еколошке стандарде и сл. Како остварен профит иде власницима капитала, модел заједничког улагања са стратешким партнерима, где домаћи улог може бити оно што се најчешће даје као подстицај (људи, земља, вода, ваздух и остали ресурси), уз коришћење компаративних предности, представља алтернативни модел. Улог стратешког партнера би био новац и технологија. Дељењем ризика, обезбеђењем нових тржишта за робе и услуге, и деобом тако остварене добити, земљи домаћину остају средства за развој, као претпоставке за бољу будућност.

Савремена верзија либерализма (неолиберализам) заснива се на вредностима класичног либералног капитализма, базираним на приватном сектору и ограниченој улози државе у привреди. Утисак је да се економска наука трансформисала од науке која одражава националне економске интересе у науку која одражава интересе мултинационалних компанија. Да би мултинационалне компаније доминирале, било је неопходно претходно ослабити националне економије, доводећи земље (које на то пристану) у дужничку зависност, деморалисањем националне елите, релативизацијом устаљеног система вредности и оспоравањем кључних националних институција. У таквом глобализованом свету, просечна стопа приноса на капитал је 3 до 4 пута већа од просечне стопе привредног раста и прихода од рада, као што то доказује Швајцарац Томас Пикети у својој књизи „Капитал у 21. веку“. Услед тога долази до огромних прерасподела из целог света у корист најразвијенијих привреда у којима доминира виртуелна (финансијска) економија. Данашњи облик капитализма води расту неједнакости, што има негативне економске, социјалне и политичке последице.

1. Успостављање нових односа између реалног и финансијског сектора

Иако савремена пракса показује да улагање у финансијске инструменте и њихове деривате може да обезбеди огроман профит, истина је да се тиме не ствара нова вредност, већ врши исисавање (прерасподела) вредности из реалног сектора. Једноставно речено, градња кућа представља стварање вредности (без обзира на цену квадратног метра), док трговање дериватима на основу те новостворене вредности представља финансијску шпекулацију, а не стварање вредности. Стварање пословног амбијента у коме је финансијски сектор сервис за ефикаснију алокацију ресурса у оквиру реалног сектора (а не обрнуто), је condicio sine qua non за успостављање поновног природног редоследа ствари.

2. Враћање на принципе правичности и економичности

Актуелна глобална криза није само економска, него, пре свега, и дубока криза морала услед доминације личних над општим интересима. Економски систем у коме нису нашли сатисфакцију сви његови учесници, нема дугорочну перспективу. Ефикасност се односи на величину економског колача, а правичност на начин расподеле тог колача. Праведнија расподела је такође condicio sine qua non за успостављање друштва у коме ће све јединке бити мотивисане да дају свој пуни допринос. Не смемо никада да заборавимо – оно у шта ми данас верујемо и што данас стварамо, представља свет који остављамо нашим потомцима.

П.С. Зар освајање титуле првака Европе у ватерполу, по трећи пут узастопно, што је једино у историји овог спорта пошло за руком репрезентацији Србије, као и успостављања нових, виших стандарда у организацији европског првенства, не потврђује нашу способност остварења највиших циљева?!

Проф. др Томислав Брзаковић

Факултет за примењени менаџмент, економију и финансије – МЕФ, Немањина 4, Београд

tomislavbrzakovicmef@gmail.com, mef.edu.rs

Питање: Да ли верујете да је идеја реализације пројекта „СРПСКЕ СВЕТИЊЕ НА ЈЕДНОМ МЕСТУ“ добра идеја?


Повезане странице